среда, 2 декабря 2009 г.

перевод с немецкого языка на русский

Немецкий язык относится к группе романо-германских языков. На нем говорят в ФРГ, Австрии, Швейцарии, Лихтенштейне и Люксембурге. Немецкий язык является родным языком для 100 млн жителей. Для него характерно очень много самых различных диалектов, поэтому не всегда житель северной Германии может понять жителя южной Германии. Литературный Немецкий язык обозначается термином Hochdeutsch. Несмотря на наличие, очень длинных громоздких слов Немецкий язык очень красив, ритмичен, музыкален и имеет очень много любителей и почитателей, к которым отношусь и я:

Вам необходим перевод с немецкого языка на русский?
Я предлагаю свои услуги по переводу текстов общей тематики, а также выполнение контрольных и творческих работ для студентов вузов и колледжей.
Давайте сотрудничать! Жду Ваших заказов.

 P.S. Вчера прочитала на немецком языке небольшой рассказ «Akazienbaum», который мне очень понравился и я решила добавить этот перевод в свой блог. Может быть, этот рассказ понравится будущим читателям?

Думаю, что спустя какое-то время мне захочется что-то изменить, так сказать «причесать» свой перевод, ну а пока добавляю его таким, как есть.

Дерево акации
Агнес Саппер

Большой дом возле больших ворот - детская больница. Там проходят лечение  много больных детей.

Маленькая Ленхен заболела ещё в самой середине зимы. Её привезли в стационар, прописали строгий постельный режим, и длительное  время, когда  она не могла даже вставать, за ней ухаживала сестра.

«Ах, сестра Берта, вздыхала Ленхен, я уже так давно болею, ну когда же я поправлюсь?»
И тогда сестра Берта показала ей на дерево акации, которое стояло совсем голое и протягивало свои тонкие ветви  через изгородь сада, сказала, вот когда на акации вновь появятся зеленые листочки, она снова станет здоровой. С этого дня Ленхен стала постоянно смотреть в окно и ждать, а не появились ли уже  на акации зеленые листочки, и очень сильно ждала этого.

Прошла зима, добрая и заботливая сестра Берта уволилась, а за больными детьми стала ухаживать другая сестра. Наступила весна, на живой изгороди сада и на всех кустах распустились листья, и только лишь одно дерево  акации, также как и зимой по-прежнему стояло голым.

«Ах, сестра Мария,-  грустно вздыхала Ленхен, ну когда же уже зазеленеет акация?»  Тогда сестра Мария взглянула на дерево, на  котором совсем не было листьев; она не знала, что листья у акации появляются намного позже чем у других деревьев, ответила: «Да наверно оно никогда не зазеленеет, оно погибло». Тогда Ленхен испугалась и подумала про себя: ,,Значит и  я тоже никогда не стану здоровой, значит я тоже умерла» и девочка, отвернувшись от окна, тихо заплакала в своей постели, она не хотела больше смотреть в окно.

Сестра не понимала в чем дело, что же происходит с бедной девочкой, и однажды сказала врачу: «Я думаю, что у девочки болят глаза, она все время отворачивается от окна»
«Тогда поставьте ширму», ответил врач, «так, чтобы она не смотрела на свет». И вот перед кроваткой Ленхен появилась ширма, и она больше не могла видеть окно.

Прошло еще несколько недель, все дети, которые были здесь зимой,  давно уже выписались, и только одной Ленхен всё никак не становилось лучше. «Ты не хочешь попытаться встать?» спрашивала иногда сестра Мария молчаливую девочку.

«Я не могу, я умерла», отвечала девочка и оставалась лежать в постели. «Сестра, поднесите девочку к окну, чтобы я лучше осмотрел её», сказал врач. «Что такое, я ничего не могу  понять, отчего у этого ребенка никак не наступает улучшение», добавил он.

 Но Ленхен не хотела к окну, она не захотела больше видеть умершее дерево, но сестра взяла её на руки и сделала то, что приказал ей врач. Ленхен крепко зажмурила глаза. У окна стоял строгий врач. «Открой глаза!», приказал он. Она послушалась и открыла глаза. И тут она бросила свой взгляд на дерево акации и увидела, что  на дереве было полно зеленых листьев. Они слегка шевелились при солнечном свете, через тонкие ветви просвечивалось голубое небо, и казалось, что они радостно протягивают свои руки через изгородь сада.


Белая акация

И тут Ленхен пришла в неописуемый восторг и воскликнула, «А акация то зеленая, и значит, я снова здорова!». Ведь сестра Берта сказала мне об этом тогда. И тогда сестра Мария произнесла с недоумением  «Что это?»

Врач и сестра удивленно посмотрели друг на друга, так как они ничего не понимали, что же имеет в виду девочка, но, тем не менее, они очень обрадовались, что Ленхен неожиданно стала такой счастливой и радостной.


Долго-долго стояла она у окна и всё никак не могла насмотреться досыта на раскидистое зеленое дерево, а уже спустя несколько дней  она играла вместе с другими детьми в саду под красивым деревом акации, а вскоре опять стала совсем бодрой и здоровой.

 Akazienbaum.
Agnes Sapper
Draußen vor dem Stadttor steht ein großes Haus, das ist das Kinderspital. Viele kranke Kinder liegen darin.

Mitten im kalten Winter wurde das kleine Lenchen krank. Man brachte es in das Kinderspital. Dort wurde es in ein Bett gelegt und von der Schwester gepflegt, lange Zeit.

»Ach, Schwester Berta,« seufzte Lenchen, »ich bin schon so lange krank, wann werde ich wohl wieder gesund?«

Da wies Schwester Berta auf den Akazienbaum, der vor dem Fenster so kahl dastand und seine dürren Äste über die Gartenmauer streckte, und sie sagte: »Wenn die Akazie wieder grüne Blätter bekommt, dann wirst du wieder gesund.« Von nun an sah Lenchen von ihrem Bett aus alle Tage durchs Fenster, ob die Akazie noch keine grünen Blätter zeigte, und sehnte sich danach.

Der Winter verging, die gute Schwester Berta kam fort, eine andere Schwester kam und pflegte die Kinder. Es wurde Frühling, alle Hecken und Büsche trieben Blätter, viele Bäume blühten schon, nur allein die Akazie stand noch kahl, wie im Winter.

»Ach Schwester Marie,« seufzte Lenchen, »wann wird denn endlich die Akazie grün?« Da sah Schwester Marie hinaus auf den blätterlosen Baum; sie wußte nicht, daß die Akazien alle Jahre später grün werden als die andern Bäume, und da sie den kahlen Baum sah, antwortete sie: »Der wird wohl nie mehr grün, der ist abgestorben.« Da erschrak Lenchen und dachte bei sich: »dann werde ich auch nimmer gesund, dann bin ich auch abgestorben,« und das arme Kind weinte still in seinem Bettchen, wandte sich ab vom Fenster und wollte gar nicht mehr hinaussehen. Die Schwester wußte aber nicht warum und sagte eines Tages zum Arzt: »Ich glaube, dem Kind tun die Augen weh, es wendet sich immer ab vom Fenster.«

»Dann muß man einen Wandschirm vor sein Bett stellen,« sagte der Arzt, »damit es nicht ins Helle sieht.« So kam eine Wand vor Lenchens Bett, und es konnte das Fenster nicht mehr sehen.

Viele Wochen vergingen, alle Kinder, die man im Winter ins Spital gebracht hatte, waren längst wieder fort, nur mit Lenchen wurde es nicht besser. »Willst du nicht versuchen aufzustehen?« fragte manchmal Schwester Marie das stille Kind.

»Ich kann nicht, ich bin ja abgestorben,« sagte die Kleine und man ließ sie liegen.

Eines Tages sprach der Arzt: »Ich begreife gar nicht, warum es mit diesem Kind nicht vorwärts geht. Schwester, tragen Sie einmal die Kleine vor an das Fenster, damit ich sie besser sehen kann.« Lenchen wollte nicht ans Fenster, denn sie mochte den abgestorbenen Baum nicht sehen, aber Schwester Marie nahm sie auf den Arm und tat, wie der Arzt verlangt hatte. Lenchen drückte die Augen fest zu. Am Fenster stand der Arzt. »Augen auf!« befahl er. Da folgte sie und öffnete die Augen. Ihr erster Blick fiel auf die Akazie und siehe, der Baum war über und über voll grüner Blättchen, die wiegten sich im Sonnenschein und der blaue Himmel glänzte zwischen den Zweigen hindurch, die freundlich über die Mauer herübergrüßten. Da jubelte Lenchen laut auf und rief: »Die Akazie ist grün, jetzt bin ich gesund, Schwester Berta hat es gesagt!«

Der Arzt und die Schwester sahen sich sehr verwundert an, denn sie verstanden gar nicht, was das Kind meinte, aber sie freuten sich, daß Lenchen so glücklich war. Lange, lange blieb sie am Fenster und konnte sich nicht satt sehen an dem grünen Baum, und als noch einige Tage vorüber waren, da spielte sie drunten im Garten mit andern Kindern unter dem schönen Akazienbaum und war bald wieder frisch und gesund.

Комментариев нет:

Отправить комментарий